Из Чикага моји, ти знаш добро који!

Ово је мало другачија прича о Академији Свети Сава у Чикагу, српској, православној школи која чува наш национални идентитет, језик, веру и културу. Мало другачија прича од оне коју читате или слушате у медијима.

Наша култура, језик и вера су угрожени у Америци. Верујем да ће већина вас помислити: „Ако јој се Америка не свиђа, нека се врати кући!“. Није поента вратити се кући, поента је остати свој било где да живиш. Поента је изборити се за своје право, за свој језик и своју културу. У Чикагу има Срба који су генерацијама овде и јако су поносни на своје српско порекло, језик и на своја српска имена. Са друге стране, имате људе који живе овде по пар година па са својом рођеном децом причају на „тарзан“ енглеском и променили су имена у неке Мајклове, Питере и Саманте. Нажалост, од ових других, не чују се ови први. И што је још више тужно, наша култура, језик и вера су угрожени ИЗНУТРА, од оних који би највише требало да их штите!

Први проблем који смо имали у вези са школом је кад смо схватили да се наша ћерка свако јутро заклиње америчкој застави што је увела нова директорка, која је на то место дошла неколико дана пре почетка школске године. За оне који не знају закон, у САД је у државним школама обавезно заклињање застави, али ви као појединац можете одбити да то урадите, и да за време рецитовања, седите мирно и не правите буку. У приватним школама је то ОПЦИОНО! Дакле, школа сама одлучује да ли ће то увести пре наставе или не. Зашто је СРПСКА ШКОЛА, која се рекламира да чува српско наслеђе и културу одабрала да јој се деца заклињу америчкој држави на верност, остаје непознаница.

Покушали смо да се изборимо за своја права, тј. да нам дете не мора рецитовати заклетву али директорка је одбила уз речи да ми рушимо заједништво школе и заједнице (?!?!?!?) ако одбијемо да радимо што и остали! Такође ми је саветовала да доводим дете мало касније у школу да би избегли рецитал. Дакле, ја треба са дететом да седим у колима док се цела ствар не заврши, и да тек онда могу да га уведем? Обратила сам се за помоћ челницима цркве (школа је иначе при  при Саборном храму Васкрсења Христовог у Чикагу), a  свештеници су укључени у рад школе (или би макар требали да буду), међутим никакву конкретну помоћ нисам добила. На већину порука и мејлова не одговарају, чак се једном нису ни појавили на састанку који смо заказали.

Ствар се почела некако решавати када сам ја након пар недеља стрпљења, покушаја да их уразумим и гомиле неодговорених мејлова позвала федералне адвокате. Иначе, ако вас неко приморава да рецитујете заклетву, тиме крши Први Амандман, што је озбиљан преступ. У више америчких држава се воде постопци на суду против школа, директора и наставника који су се мало „занели“ у својој „љубави према домовини“ и сад их чекају казне. И поред могућности да узмем велику количину новца и тужим школу, нисам срећна зато што сам морала правду да истерујем адвокатима, цела ситуација ми је болесна и токсична, али биће да о нашој (и не само нашој) националној свести више брине амерички закон неко српски народ. Ако школа не брине о српском националном идентитету, зашто се рекламира уопште као српска школа?

Немам ништа против директорке, не познајем је лично, и немам став о њој, али да није најкомпететнија особа за тај посао, није. Никада до сада се није бавила тим послом, а и не прича српски језик (што је био један од услова конкурса за директора школе).

Након признања једне од чланица школског одбора, да она воли Америку и поносна је што ту живи, запитали смо се да ли школа постоји да школује и васпитава Србе као Србе, или Србе као будуће „испране мозгове“ и америчке слуге. Пре извесног времена Тихомир Арсић је посетио школу, имате текст на РТС-овој страници на Интернету, на којој је испричана „прича о школи“, већина информација нису тачне. Покушала сам да оставим коментар испод текста, није објављен.

Други шок који сам доживела у школи је током божићне представе. Деца су нам између осталог, певала католичке песме на енглеском језику, а један део програма је био и на немачком језику. Од шока нисам могла да дишем. Писала сам наставници музичког и диекторки и питала да ли је пригодно певати католичке песме за православни Божић. Наставница музичког ми је јако нељубазно одговорила да не смем више да јој пишем и да је све сто је било на репертоару било сасвим у реду. Директорка није ни одговорила. Нико из цркве није реаговао на моје примедбе у вези репертоара и даље чекам одговор ректора.

Трећи шок се десио у петак 9. фебруара. Добили смо летак од учитељице за први разред  да се деца припреме за прославу Светог Валентина, да напишу честитке и понесу кутију за украшавање. Тај летак као и све мејлове (оних двадесетак које сам написала и оно мало одговорених, чувам). Чувам и летак. Где јасно и гласно каже да ће нам деца славити Светог Валентина у српској православној школи. Старешина цркве при којој је школа и уједно ректор школе, не одговара на поруке које му је мој муж послао.

Мој супруг и ја јако волимо српску школу. Хоћемо да нам дете одраста у православном духу и међу „нашима“. Јако нас погађа све што се дешава и ако се ствари не реше, мораћемо нажалост да тражимо нову школу.

У овом чланку имена нису објављена али се сва имена (наставника, директоркино и ректорово, који је уједно и старешина цркве се налазе на сајту школе). Ако неко жели ме контактира да би ми помогао или ме посаветовао шта ми је чинити даље, нека се јави.

Zbogom pameti!

Reših da za ovaj početak nove 2019. godine napišem nešto o Americi što me je dugo mučilo i čudilo još od kako sam došla.

U Srbiji sam često slušala kako nas je pamet napustila i kako su u Srbiji ostali samo neinteligentni, prosti i neobrazovani ljudi. Došla sam u Ameriku sa očekivanjem da ovde žive super ljudi, razumni, obrazovani i  sa onom dozom zdravog razuma koja je nama na Balkanu oduvek falila. Barem tako mi mislimo. A ono što me je ovde dočekalo je mnooogo daleko od idealnog.

U Srbiji je sve bilo jednostavno dok sam odrastala. Trčiš po kući, iako ti je to zabranjeno, slomiš vazu, dobiješ batine, smiriš se. Ne učiš, dobiješ keca, dobiješ batine, kreneš da učiš, dobiješ peticu, dobiješ čokoladu. Igraš se bučno loptom ispred zgrade, dođe komšija iščupa ti zulfe, tuži te roditeljima, dobiješ batine, sledeći put igraš loptu na igralištu. Pravila su bila jasna, lagana za pamćenje i imala su svoju svrhu i nadasve bila efikasna. Deca su bila nemirna, besna i hiperaktivna, ali se znalo gde i kada to mora da prestane. Nevaspitanje se nije opravdavalo i tolerisalo i niko nije smatrao nenormalnom ako te roditelji malo propuste kroz šake kao vaspitno – popravnu meru. Sve je vremenom dolazilo na svoje i izrasli smo u normalne, psihički zdrave ljude, sa zdravim principima i normalnim shvatanjima.

Ne kažem da psihički bolesnih nije bilo (mi smo zemlja koja je proizvela razne Miloševiće, Tudjmane, Arkane, Tompsone, balije…) ali smo dugo vremena odolevali uticaju „modernih tendencija“.

A sada dobro došli u Ameriku, zemlju iza ogledala. Zamislite zemlju gde 20% dece boluje od ADHD – tzv. poremećaja pažnje! Svako peto dete „boluje“ od hiperaktivnosti i odbijanja poslušnosti roditeljima i autoritetima. Ništa čudno za decu, na svim meridijanima su ista. Ovde je to okarakterisano kao BOLEST koja se leči lekovima koje vas naprave na zombija. Lekove pijete ceo život, jer se smatra da je bolest neizlečiva i da će imati nesagledive posledice na vas budući život. Naravno da se deci mozak pretvori u švajcarski sir posle par godina i da kompletno postanu zavisna od lekova. Fizičko kažnjavanje dece, makar bilo i u najboljoj nameri i potpuno bezopasno, je strogo kažnjivo. Deca ovo zloupotrebljavaju, dok se roditeljima ne smuči i odvedu ih kod doktora po recept. Drugi scenario koji je jako rasprostranjen je da deci koja imaju probleme u školi, nisu talentovana za nešto, jednostavno dijagnostifikuju ovaj poremećaj i time opravdaju mali IQ ili nedostatak talenta. Za tu decu nije budućnost tako crna i pored zombiranog mozga. Imaju specijalni tretman u školi, dobijaju 50% vremena više da rešavaju testove, imaju neke prednosti prilikom upisa u škole i fakultete (da, takva deca studiraju) i prilikom zapošljavanja (da, ta deca rade i ne možete odbiti da ih zaposlite iako su im intelektualne mogućnosti ograničene).

Ne mogu da kažem da nisam i ja podlegla svetskom trendu „imam svog advokata i psihijatra“. Kad je moja ćerka imala tri godine bila je jako neposlušna, besna i tvrdoglava. Odvela sam je kod dečijeg psihijatra nadajući se najgorem. Posle dva sata raznih pregleda i intervjua, doktorka mi je rekla: „Sa detetom je sve u redu, ti si loša majka. Izlazi napolje i vaspitaj svoju ćerku kako treba!“ Bukvalno sam se radovala što je problem u meni i što sam ja ta koja je razmazila svoje dete. Po savetu doktorke i uz pomoć prutića vaspitala sam je kako treba! Ne smem ni da zamislim šta bi se desilo da smo u tom trenutku bili u Americi.

Zato mi je najveći šok u Americi da čak i kad kažete roditeljima da im deca potpuno normalno kapiraju i da nemaju potrebe za tim drogiranjem, umesto suza radosnica i zahvaljivanja dobijete po nosu. Roditelji su jako uvredjeni kad im kažete da im je dete zdravo, pravo i normalno, samo treba malo više da uči ili mu treba drugačiji pristup u objašnjavanju matematike ili čak vaspitanju. Možda to ima veze i sa tim da manje plaćaju porez ako im dete ima neki poremećaj ili hroničnu bolest… Što bi rekla pokojna Mileva… NE ZNAM, NISAM PAMETNA…

 

 

Zbogom školo, nisam te ni vol’o (peti deo)

Pozdrav drugari! Nije me bilo neko vreme, sada nadoknadjujemo propušteno! Sledi jedan otrežnjavajući tekst o američkim koledžima, kako se na njih upisati i šta vas tamo čeka.

U ranijem blogu sam pomenula standardizovane testove kao uslov za upis na koledž. To je jedna stavka, od mogućih pet koja vam je neophodna da biste sledeće četiri godine bacilli 200 000 dolara i obavezali se da budete rob američkih banaka i sistema dok iz vas ne iscede poslednju kap krvi i ostalih telesnih tečnosti. Svaki kredit koji uzmete u Americi, oprašta vam se pod određenim okolnostima, ili ako proglasite bankrot osim kredita za školovanje! Kad pročitate šesti deo bloga biće vam jasno da sa koledž diplomom malo šta možete da radite i da vam je plata toliko mala da ne možete da vratite kredit koji ste uzeli bez debelog odricanja i da jednostavno morate da odete na master studije. A to znači novi kredit i nova zaduživanja.

Druga veoma važna stavka da biste upisali koledž je volontiranje. Amerika je opterećena volontiranjem i ulaganjem pojedinca u zajednicu da biste pomislili da andjeli šetaju američkim tlom, a ne svetski policajci. Većina srednjih škola vam čak neće izdati diplomu ako nemate određeni broj volonterskih sati. Tu se od malena naučiš da radiš za ionako bogate vlasnike korporacija, posle ti prekovremeni rad i ne pada toliko teško (žao mi je što ću da vas razočaram, ali ne plaća se svaki prekovremeni rad u Americi). Ovde ne pričam o spasiocima na bazenu koji rade za 9 dolara koje su gazde mazile i pazile; gazde su vas mazile i pazile jer bi Amerikanca platile 25 dolara i zbog te uštede vole vas ko majku rođenu.

Treća stavka je vaša boja kože. 50% belci, 25 % Azijati, 25% Hispano i Afro-Amerikanci. Znači, bez obzira koliko ste kvalitetni, ako ste ispod crte 50% belih, ne upadate pa da ste bolji od svih nebelaca zajedno.  Ono što je meni bilo veoma alarmantno je da na svaku čak i iole neivnu stvar popunjavate formulare sa informacijom koje ste rase. U jednom trenutku mi je došlo da napišem: pit-bul.

Četvrta stavka je novac koji imate. Ovde novac otvara svaka vrata. Nije ništa bolje nego u Srbiji. Možete kupiti detetu mesto na fakultetu, ili mesto u školskom sportskom timu. Ako je škola državna, donirate školu i vaše dete je automatski genije. Jednom je moja ćerka došla iz škole (tada je bila u državnoj) i rekla kako misli da nije dovoljno pametna. Posle ubeđivanja da mi kaže odakle joj ta pomisao uopšte, objasnila mi je da im je učiteljica rekla da se ugledaju na Merilin, jer je ona najbolja u odeljenju. Merilinina mama inače najviše donira školu. Merilinina mama i učiteljica su ućutkane posle rezultata standardizovanog testa koji su naša deca polagala. Ako ste stvarno dobri u sportu i takmičite se za školski tim, imate garantovane odlične ocene. Objasnila sam u prethodnom tekst koje to posledice ima.

 

I peta i najvažnija stavka je ESEJ. To je sastav o samom sebi. Nateraju vas da pišete vaše intimne tajne, želje, ciljeve i iskustva da bi procenili jeste li dovoljno dobri da studirate na njihovom koledžu. Mlake ili “nepotpune” sastave ne priznaju. Verovatno imaju neke tim psihologa koji procenjuje da li je to stvarno vaše iskustvo ili ste platili nekog da vam napiše sastav. Ako vam je sastav dobar, možete ući na koledž i ako imate loše ocene recimo. Čitava poenta svega ovoga je da iz vas izvuku informacije koje su im potrebne da bi vas kasnije držali u šaci. Njihova filozofija nije primiti studenta koji je pametan i obrazovan, već primiti osobu koja je povodljiva i kojom može da se manipuliše. Ovde ne možete da dobijete ni posao čistačice ako šefu ne ispičate sve o svom životu. Prosečan Srbin bi mu na većinu tih gluposti odgovorio sa: ŠTA TE BRIGA, GLEDAJ SVOJA POSLA! Dok nisam naučila da jednostavno izmislim dobru priču i jednostavno LAŽEM svaki put kad me neko pita kako provodim slobodno vreme kod kuće ili koliko prijatelja imam i gde izlazim sa njima. Ako se zaposlite u nekoj velikoj firmi morate da budete spremni da su firmine zabave obavezne, i ako se ne pojavite, preti vam otkaz. Menadžment kompanije prati šta radite na zabavi i to mu posle daje povoda da vas ucenjuje ili smanji platu ili otpusti. Na pojedinim zabavama se morate pojaviti čak i porodično.  Pogledajte film “Firma”. Sve će vam biti jasno. Ovde su ljudi toliko navikli da svoju intimu iznose u javnost, da neretko krenu sami da vam pričaju privatnom životu iako vas to baš i ne zanima. Na roditeljskom sastanku u ćerkinoj školi učiteljica je ničim izazvana počela sastanak sa tim da je bivša instruktorka zumbe, da ima dvoje dece, sina od 8 i ćerku od 11 godina i tri krznene bebe (dve mačke i psa). To je valjda čini dobrom učiteljicom…

 

NASTAVIĆE SE…

Zbogom školo, nisam te ni vol’o (četvrti deo)

Iako ću posebno pisati o srpskoj imigraciji (i o ostalim imigrantima u Americi), redno bi bilo da se dotaknem makar na kratko i njih. Većina Srba, koji su do juče jeli mast i hleba i pešačili kilometer do prve četvorogodišnje škole su oduševljeni Amerikom i školskim sistemom. Deca sede u zgradi, daju im sendviče, pice, burgere, hotdogove za ručak, pričaju strani jezik bolje od roditelja (na šta su ovi posebno ponosni) i polako postaju robovi američkog društva i sistema (na šta su ovi naši još više ponosni kako mi se čini). Srbi generalno imaju robovski mentalitet, to je jasno još od doba Turaka, ali plitkoumnost i izostanak vizije kod većine me posebno plaši i rastužuje. Neki su veći Amerikanci od samog Džordža Vašingtona.

Da biste održali zdravu pamet, ovde se na koledž ne dolazi! Dodjite na master ili doktorske studije, a školovanjem u Srbiji uštedećete dosta novca i vremena i steći bolje znanje. O ovome ću pisati u narednom blogu.

Takođe, planiram da objasnim kako se dobija licenca za nastavnike, verovatno naše ljude to zanima. Amerikancima treba kvalitetno nastavno osoblje, ako neko planira da se seli i da počne ovde da radi, nastavite da čitate blog, u nekim od narednih biće detaljno objašnjeno.

Još jedna od stvari koje ću detaljno da objasnim je evaluacija diploma, ja sam prošla kroz Golgotu dok nisam sve uradila kako treba. Sam postupak deluje naivno i lagano, ali postoje veoma velike razlike između agencija koje rade evaluacije, pa ćete kod jedne da budete master, kod druge bečelor, kod treće NIŠTA, jer vam se neće priznati nijedan ispit ili će vam priznati kao da ste završili neki kurs. Pri tome su sve agencije akreditovane. Ovde je klasičan divlji zapad i ko šta uhvati, uhvatio je.

Takođe planiram da opišem kako se i na koji način ovde uči matematika, fizika i hemija (to je nešto što mi je najbliže), verujem da će nastavnicima iz Srbije to biti zanimljivo. Opisaću i kako deca uče jezik, naravno engleski. To je jedan od mogućih stvari koje možemo da primenimo u srpskom školstvu, možda nije loše nešto od ovog što oni rade usvojiti tamo. Koga zanima literature bilo koje vrste (ovde je mahom sve u PDF formatu), pišite, poslaću vam.

Da se vratimo na školu. Kako izgleda jedan dan učenika u osnovnoj i srednjoj školi. Što se predmeta tiče, svaki dan se slušaju skoro svi predmeti. Tako da deca u osnovnoj školi imaju matematiku, engleski, nauku (science), umetnost, a jednom do dva puta nedeljno imaju fizičko, muzičko i nešto tipa informatike (uglavnom se uče najosnovnije stvari, daleko od onog što mi učimo; kod nas barem deca imaju kompijutere kući, pa mogu nešto sama da nauče, ovde im roditelji ni to ne daju, sva deca imaju tablete i na njima se igraju po ceo dan, ali kompijuteri su strogo zabranjeni). U državnim školama imaju i španski koji uče od prvog razreda. Uče ga do koledža i apsolutno niko ne ume da ga priča. Čude se recimo kako ja dobro pričam engleski i prosto im je neverovatno da sam ga učila tek od petog razreda. Većinina dece imigranata ne priča maternji jezik, osim ako ne žive po komunama i uopšte se ne školuju (i toga ima). Najčešći slučajevi su meksički imigranti.

Na kraju osnovne škole se polažu standardizovani testovi, nešto kao naša mala matura, gde se određuje na kom nivou dete zna matematiku i engleski. Na osnovu toga može da konkuriše u bolje ili lošije škole. Na žalost, škola ih ne priprema za polaganje tih testova, tako da ste prepušteni sami sebi i tutorima. Isti slučaj je i sa upisom na koledž, postoje SAT i ACT test, koji je obavezan za upis na koledž. To je nešto kao naša velika matura. I opet plaćate tutore i idete u privatne škole, jer sami ne možete da spremite tako obimno gradivo niti znate “cake” i “trikove” kako da testove položite. Obični časovi se plaćaju minimum 25 dolara na sat. Priprema standardizovanih testova, 30 dolara. Standardizovani testovi za upis na Univerzitet (master studije) tipa GMAT ili GRE se kreću od 70 dolara na sat pa naviše.

U srednjoj školi je poseban haos, barem tako mi Evropljani to vidimo. Ne postoje srednje stručne škole, postoje nešto tipa naših gimnazija. Istorija je obavezna sve četiri godine. Jedan semestar se uči svetska istorija, druge američka istorija. Svaki prosečan Amerikanac u osnovnoj školi zna državno uređenje recimo Mauriciusa, ili zašto su se tukli Južna i Severna Koreja, što ih verovatno priprema da u svakoj čorbi budu mirođija i svetski policajac. Isto gradivo se iz istorije uči u svim razredima, samo se produbljuje svake godine, čime se ispira mozak deci. Nešto kao mantra. Svi imaju mišljenje o komunizmu, Putinu, Azijskim zemljama, zaštiti životne sredine, zdravoj ishrani, a ne znaju tablicu množenja ni da je Zemlja okrugla. Par njih nisam mogla da ubedim da je Jugoslavija bila bogata socialistička zemlja, sa jako obrazovanim stanovništvom i da smo putovali gde smo hteli. Pokazala sam im slike, što je bio popriličan šok za njih.

Ne potcenjujem društvene nauke, ali oni tome toliku pažnju pridaju na štetu prirodnih nauka, da deca izađu iz škole potpuno nepripremljena za život i tehnološko društvo u kome živimo. Prosečni srednjoškolac ne ume da izgugla najobičniju informaciju, ne zna osnovne zakone fizike (većina njih nikad nije čula za Kopernika, Njutna, Keplera…), a trovanja su toliko česta i posledica su nepoznavanja hemije. Njihov plan i program sadrži samo jednu godinu fizike, jednu godinu hemije i jednu godinu biologije. Veronauka je obavezna u privatnim školama sve četiri godine. Umetnost imaju dve godine. Fizičko sve četiri, što je razumljivo. Ni u jednoj od prirodnih nauka, naročito matematici, ne mogu da nam priđu. Ono što je po programu u srpskim školama u trećem razredu osnovne, ovde se uči u petom. Problem oko polaganja standardizobanih test ove koje sam malopre pomenula je da oni sadrže samo matematiku i engleski (SAT) dok na ACT ima i nešto malo pomešane fizike i hemije, ali to je na vrlo niskom nivou. Dakle, vi četiri godine učite istoriju i društvene nauke, a na prijemnom za fakultet (bilo koji, čak i umetnički) polažete matematiku, koju vas nisu naučili kako treba! Mnogo se u Srbiji pričalo o izbornim predmetima u američkim srednjim školama. To je istina, možete umesto matematike da izaberete kuvanje, ili umesto fizike polažete vozački ispit, ali da tako odaberete predmete da učite ono što će vam na koledžu trebati i čime ćete se baviti u životu, NEMA ŠANSE.

NASTAVIĆE SE…

Zbogom školo, nisam te ni vol’o (četvrti deo)

Iako ću posebno pisati o srpskoj imigraciji (i o ostalim imigrantima u Americi), redno bi bilo da se dotaknem makar na kratko i njih. Većina Srba, koji su do juče jeli mast i hleba i pešačili kilometer do prve četvorogodišnje škole su oduševljeni Amerikom i školskim sistemom. Deca sede u zgradi, daju im se sendviči, pice, burgeri hotdogovi za ručak, pričaju strani jezik bolje od roditelja (na šta su ovi posebno ponosni) i polako postaju robovi američkog društva i sistema (na šta su ovi naši još više ponosni kako mi se čini). Srbi generalno imaju robovski mentalitet, to je jasno još od doba Turaka, ali plitkoumnost i izostanak vizije kod većine me posebno plaši i rastužuje. Neki su veći Amerikanci od samog Džordža Vašingtona.

Da biste održali zdravu pamet, ovde se na koledž ne dolazi! Dodjite se na master ili doktorske studije, školovanjem u Srbiji uštedećete dosta novca i vremena i steći bolje znanje. O ovome ću pisati u narednom blogu.

Takodje, planiram da objasnim kako se dobija licenca za nastavnike, verovatno naše ljude to zanima. Amerikancima treba kvalitetno nastavno osoblje, ako neko planira da se seli i da počne ovde da radi, nastavite da čitate blog, u nekim od narednih biće detaljno objašnjeno.

Još jedna od stvari koje ću detaljno da objasnim je evaluacija diploma, ja sam prošla kroz Golgotu dok nisam sve uradila kako treba. Sam postupak deluje naivno i lagano ali postoje veoma velike razlike između agencija koje rade evaluacije, pa ćete kod jedne da budete master, kod druge bečelor, kod treće NIŠTA, jer vam se neće priznati nijedan ispit ili će vam priznati kao da ste završili neki kurs. Pri tome su sve agencije akreditovane. Ovde je klasičan divlji zapad i ko šta uhvati, uhvatio je.

Takođe planiram da opišem kako se i na koji način ovde uči matematika, fizika i hemija (to je nešto što mi je najbliže), verujem da će nastavnicima iz Srbije to biti zanimljivo. Opisaću i kako deca uče jezik, naravno engleski. To je jedan od mogućih stvari koje možemo da primenimo u srpskom školstvu, možda nije loše nešto od ovog što oni rade usvojiti tamo. Koga zanima literature bilo koje vrste (ovde je mahom sve u PDF formatu), pišite, poslaću vam.

Da se vratimo na školu. Kako izgleda jedan dan učenika u osnovnoj i srednjoj školi. Što se predmeta tiče, svaki dan se slušaju skoro svi predmeti. Tako da deca u osnovnoj školi imaju matematiku, engleski, nauku (science), umetnost, a jednom do dva puta nedeljno imaju fizičko i nešto tipa informatike (uglavnom se uče najosnovnije stvari, daleko od onog što mi učimo; kod nas barem deca imaju kompijutere kući, pa mogu nešto sama da nauče, ovde im roditelji ni to ne daju, sva deca imaju tablete i na njima se igraju po ceo dan, ali kompijuteri su strogo zabranjeni). U državnim školama imaju i španski koji uče od prvog razreda. Uče ga do koledža i apsolutno niko ne ume da ga priča. Čude se recimo kako ja dobro pričam engleski i prosto im je neverovatno da sam ga učila tek od petog razreda. Većinina dece imigranata ne priča maternji jezik, osim ako ne žive po komunama i uopšte se ne školuju (i toga ima). Najčešći slučajevi su meksički imigranti.

Na kraju osnovne škole se polažu standardizovani testovi, nešto kao naša mala matura, gde se određuje na kom nivou dete zna matematiku i engleski. Na osnovu toga može da konkuriše u bolje ili lošije škole. Na žalost, škola ih ne priprema za polaganje tih testova, tako da ste prepušteni sami sebi i tutorima. Isti slučaj je i sa upisom na koledž, postoje SAT i ACT test, koji je obavezan za upis na koledž. To je nešto kao naša velika matura. I opet plaćate tutore i idete u privatne škole, jer sami ne možete da spremite tako obimno gradivo niti znate “cake” i “trikove” kako da testove položite. Obični časovi se plaćaju minimum 25 dolara na sat. Priprema standardizovanih testova, 30 dolara. Standardizovani testovi za upis na Univerzitet (master studije) tipa GMAT ili GRE se kreću od 70 dolara na sat pa naviše.

U srednjoj školi je poseban haos, barem tako mi Evropljani to vidimo. Ne postoje srednje stručne škole, postoje nešto tipa naših gimnazija. Istorija je obavezna sve četiri godine. Jedan semestar se uči svetska istorija, druge američka istorija. Svaki prosečan Amerikanac u osnovnoj školi zna državno uređenje recimo Mauriciusa, ili zašto su se tukli Južna i Severna Koreja, što ih verovatno priprema da u svakoj čorbi budu mirođija i svetski policajac. Isto gradivo se iz istorije uči u svim razredima, samo se produbljuje svake godine, čime se ispira mozak deci. Nešto kao matra. Svi imaju mišljenje o komunizmu, Putinu, Azijskim zemljama, zaštiti životne sredine, zdravoj ishrani, a ne znaju tablicu množenja ni da je Zemlja okrugla. Par njih nisam mogla da ubedim da je Jugoslavija bila bogata socialistička zemlja, sa jako obrazovanim stanovništvom i da smo putovali gde smo hteli. Pokazala sam im slike, što je bio popriličan šok za njih.

Ne potcenjujem društvene nauke, ali oni tome toliku pažnju pridaju na štetu prirodnih nauka, da deca izađu iz škole potpuno nepripremljena za život i tehnološko društvo u kome živimo. Prosečni srednjoškolac ne ume da izgugla najobičniju informaciju, ne zna osnovne zakone fizike (većina njih nikad nije čula za Kopernika, Njutna, Keplera…) a trovanja su toliko česta i posledica nepoznavanja hemije. Njihov plan i program sadrži samo jednu godinu fizike, jednu godinu hemije i jednu godinu biologije. Veronauka je obavezna u privatnim školama sve četiri godine. Umetnost imaju dve godine. Fizičko sve četiri, što je razumljivo. Ni u jednoj od prirodnih nauka, naročito matematici, ne mogu da nam priđu. Ono što je po programu u srpskim školama u trećem razredu osnovne, ovde se uči u petom. Problem oko polaganja standardizobanih test ova koje sam malopre pomenula je da oni sadrže samo matematiku i engleski (SAT) dok na ACT ima i nešto malo pomešane fizike i hemije ali to je na vrlo niskom nivou. Dakle, vi četiri godine učite istoriju i društvene nauke a na prijemnom za fakultet (bilo koji, čak i umetnički) polažete matematiku. Koju vas nisu naučili kako treba! Mnogo se u Srbiji pričalo o izbornim predmetima u američkim srednjim školama. To je istina, možete umesto matematike izaberete kuvanje, ili umesto fizike polažete vozački ispit, ali da tako odaberete predmete da učite ono što će vam na koledžu trebati i čime ćete se baviti u životu, NEMA ŠANSE.

NASTAVIĆE SE…

Zbogom školo, nisam te ni vol’o (treći deo)

Mark Tven je rekao: “Lakše je prevariti čoveka nego ga ubediti da je bio prevaren”.

Srbi iz Amerike, uvek nek vam je ova rečenica na pameti kad čitate moje tekstove!

Pre nego da krenem sa opisom srednje škole, objasniću još nešto što je vezano za školstvo uopšte. Već sam pomenula dva tipa škola u Americi, državne i privatne. Postoje dve bitne i “suštinske” razlike između njih. U državnim školama se ujutru peva himna i zaklinje se zastavi, a u nekoliko škola sam videla poster – reklamu gde se učenici pozivaju da pristupe američkoj vojsci. U privatnim školama (koje su 99% verske), mole se Bogu i jednom nedeljno se posećuje crkva. “Znanje” dobijate isto. Za privatno treba da platite, jer kupujete “društvo” u kojem se nalazite i “ime”, tj “brend” škole. Državno je besplatno, uglavnom za sirotinju, imigrante i ono što je najstrašnije Afro Amerikance i ostale “ne-belce”. Amerika je jako rasističko društvo, o ovome ću pisati u jednom od narednih tekstova i savetujem da ne verujete NIČEMU što pročitate u novinama ili u bilo kojem od medija.

Većina standardizovanih testova koji se polažu na kraju svake školske godina a nekada i par puta godišnje, su na zaokruživanje.  Postoji “sistem” tj “caka” kako se ovi testovi rešavaju i verujte da uopšte ne morate da znate kako da rešite zadatak da bi zaokružili tačno rešenje. Naravno da vas u školi tome ne uče, već kada krenete da se spremate za njih morate da idete na časove u privatnu školu ili da angažujete tutora. Na samom testu vam kažu da pogrešan odgovor ne donosi negativne poene i da slobodno pogađate. Ne znam za vas, ali ja nikako ne bih volela da me leči lekar koji je polagao ispite na zaokruživanje, niti bi volela da mi porez radi knjigovođa koji je od 10 pitanja, dva jednostavno na Eci Peci Pec pogodio. Kako se vara na ovim ispitima je posebna tema. Postoje agencije za “tutoring” koje vam u stvari prodaju test i kobajagi vas “spreme” za nedelju dana da dobijete maksimalan skor. Ovo u suštini nije loša ideja ako imate više hiljada dolara za bacanje. O ovim testovima ću inače naknadno pisati opširnije sa konkretnim savetima kako da se polože (bez varanja, plaćanja i pogadjanja odgovora) ako nekog bude zanimalo.

Koliko je evropsko školstvo iznad američkog govori i činjenica da sa američkom srednjom školom teško da možete upisati fakultet u Evropi. U Čikagu postoje posebne srednje škole u kojima se radi po internacionalnim programima, a tu uglavnom idu deca koja se spremaju da posle srednje škole odu na studije van Amerike. Pre nego što sam došla ovde, čitala sam tekst u novinama o devojci iz Srbije koja je koledž završila u Americi, vratila se kući i žali se kako joj se fakultet ne priznaje. Posle ovoga što sam ovde videla, ni ja joj ne bi priznala. Zašto je to tako, objasniću kada krenem da pišem o visokom obrazovanju.

Amerikanci i sami priznaju da im je školstvo loše. Roditelji su uglavnom očajni, ali nemaju baš neku opciju. Ni deci se ne sviđa sistem u kome uče, ali se oni još manje pitaju.

Kako se upisuju srednje škole i koledži u Americi?

Postoji nešto veoma popularno među našom omladinom koja želi “preko bare”, a to su sportske stipendije. I meni je to zvučalo onako primaljivo dok nisam se malo raspitala kako to sve funkcioniše. Svaka srednja škola i koledž prima određeni broj studenata na te stepindije. Uopšte ne morate ništa da znate, niti da učite tokom godine, ako ste dobar sportista, dobićete prelazne ocene i diploma. Kvaka “21” je u tome što tu diploma možete da okačite o klin jer je potpuno beskorisna. Univerziteti znaju kako ste do nje došli i teško da možete da upišete master studije, a ni poslodavci se neće baš o vas otimati. Od jedne moje studentkinje sam čula da su košarkaši na De Paul i Layola univerzitetu potpuno nepismeni, i da je njena profesorka engleskog iz srednje škola išla da im bude tutor da ih barem nauči da speluju.

Primetila sam da dosta stranaca dolazi na njihove komjuniti koledže. To su državni koledži, bez nekog rejtinga. U suštini znanje koje ćete dobiti tamo je identično kao i znanje na bilo kom koledžu, možda i bolje, jer su mnogi profesori tamo stranci. Problem je prilikom prelaska na  master studije, jer ti koledži nisu ovde mnogo cenjeni. Mnogi Amerikanci idu tamo da završe par kurseva (umesto da ih slušaju na svom matičnom fakultetu), jer je poprilično jeftino, pa mogu da uštede novac.

Postoji jedan deo Amerikanaca koji decu upisuju u škole i fakultete na osnovu jednog nama potpuno besmislenog običaja a to je “Legacy”. To vam dođe ovako: deda i baba su vam išli u tu školu, tata i mama su vam išli u tu školu, ujak i ujna su vam išli u tu školu, i po sili zakona i vi idete u tu školu (napomena: Kad završite fakultet ili školu, uredno vam se šalju pisma u kome moljakaju za novac i donacije pa se vi na vreme spremajte da mesto na fakultetu vašem detetu kupite)! Dok kod nas svako ko se upiše na fakultet gde mu je recimo komšija, kum, rođak u trećem kolenu ili još gore otac ili majka, tamo profesor krene lavina ogovaranja i priča da se taj upisao i završava fakultet “na vezu”. Ovde je “veza” pravno regulisana, a jedna devojka je čak TUŽILA koledž jer je nisu primili, a tri generacije pre nje su taj isti koledž pohađale.

 

Nastaviće se…