Zbogom školo, nisam te ni vol’o (peti deo)

Pozdrav drugari! Nije me bilo neko vreme, sada nadoknadjujemo propušteno! Sledi jedan otrežnjavajući tekst o američkim koledžima, kako se na njih upisati i šta vas tamo čeka.

U ranijem blogu sam pomenula standardizovane testove kao uslov za upis na koledž. To je jedna stavka, od mogućih pet koja vam je neophodna da biste sledeće četiri godine bacilli 200 000 dolara i obavezali se da budete rob američkih banaka i sistema dok iz vas ne iscede poslednju kap krvi i ostalih telesnih tečnosti. Svaki kredit koji uzmete u Americi, oprašta vam se pod određenim okolnostima, ili ako proglasite bankrot osim kredita za školovanje! Kad pročitate šesti deo bloga biće vam jasno da sa koledž diplomom malo šta možete da radite i da vam je plata toliko mala da ne možete da vratite kredit koji ste uzeli bez debelog odricanja i da jednostavno morate da odete na master studije. A to znači novi kredit i nova zaduživanja.

Druga veoma važna stavka da biste upisali koledž je volontiranje. Amerika je opterećena volontiranjem i ulaganjem pojedinca u zajednicu da biste pomislili da andjeli šetaju američkim tlom, a ne svetski policajci. Većina srednjih škola vam čak neće izdati diplomu ako nemate određeni broj volonterskih sati. Tu se od malena naučiš da radiš za ionako bogate vlasnike korporacija, posle ti prekovremeni rad i ne pada toliko teško (žao mi je što ću da vas razočaram, ali ne plaća se svaki prekovremeni rad u Americi). Ovde ne pričam o spasiocima na bazenu koji rade za 9 dolara koje su gazde mazile i pazile; gazde su vas mazile i pazile jer bi Amerikanca platile 25 dolara i zbog te uštede vole vas ko majku rođenu.

Treća stavka je vaša boja kože. 50% belci, 25 % Azijati, 25% Hispano i Afro-Amerikanci. Znači, bez obzira koliko ste kvalitetni, ako ste ispod crte 50% belih, ne upadate pa da ste bolji od svih nebelaca zajedno.  Ono što je meni bilo veoma alarmantno je da na svaku čak i iole neivnu stvar popunjavate formulare sa informacijom koje ste rase. U jednom trenutku mi je došlo da napišem: pit-bul.

Četvrta stavka je novac koji imate. Ovde novac otvara svaka vrata. Nije ništa bolje nego u Srbiji. Možete kupiti detetu mesto na fakultetu, ili mesto u školskom sportskom timu. Ako je škola državna, donirate školu i vaše dete je automatski genije. Jednom je moja ćerka došla iz škole (tada je bila u državnoj) i rekla kako misli da nije dovoljno pametna. Posle ubeđivanja da mi kaže odakle joj ta pomisao uopšte, objasnila mi je da im je učiteljica rekla da se ugledaju na Merilin, jer je ona najbolja u odeljenju. Merilinina mama inače najviše donira školu. Merilinina mama i učiteljica su ućutkane posle rezultata standardizovanog testa koji su naša deca polagala. Ako ste stvarno dobri u sportu i takmičite se za školski tim, imate garantovane odlične ocene. Objasnila sam u prethodnom tekst koje to posledice ima.

 

I peta i najvažnija stavka je ESEJ. To je sastav o samom sebi. Nateraju vas da pišete vaše intimne tajne, želje, ciljeve i iskustva da bi procenili jeste li dovoljno dobri da studirate na njihovom koledžu. Mlake ili “nepotpune” sastave ne priznaju. Verovatno imaju neke tim psihologa koji procenjuje da li je to stvarno vaše iskustvo ili ste platili nekog da vam napiše sastav. Ako vam je sastav dobar, možete ući na koledž i ako imate loše ocene recimo. Čitava poenta svega ovoga je da iz vas izvuku informacije koje su im potrebne da bi vas kasnije držali u šaci. Njihova filozofija nije primiti studenta koji je pametan i obrazovan, već primiti osobu koja je povodljiva i kojom može da se manipuliše. Ovde ne možete da dobijete ni posao čistačice ako šefu ne ispičate sve o svom životu. Prosečan Srbin bi mu na većinu tih gluposti odgovorio sa: ŠTA TE BRIGA, GLEDAJ SVOJA POSLA! Dok nisam naučila da jednostavno izmislim dobru priču i jednostavno LAŽEM svaki put kad me neko pita kako provodim slobodno vreme kod kuće ili koliko prijatelja imam i gde izlazim sa njima. Ako se zaposlite u nekoj velikoj firmi morate da budete spremni da su firmine zabave obavezne, i ako se ne pojavite, preti vam otkaz. Menadžment kompanije prati šta radite na zabavi i to mu posle daje povoda da vas ucenjuje ili smanji platu ili otpusti. Na pojedinim zabavama se morate pojaviti čak i porodično.  Pogledajte film “Firma”. Sve će vam biti jasno. Ovde su ljudi toliko navikli da svoju intimu iznose u javnost, da neretko krenu sami da vam pričaju privatnom životu iako vas to baš i ne zanima. Na roditeljskom sastanku u ćerkinoj školi učiteljica je ničim izazvana počela sastanak sa tim da je bivša instruktorka zumbe, da ima dvoje dece, sina od 8 i ćerku od 11 godina i tri krznene bebe (dve mačke i psa). To je valjda čini dobrom učiteljicom…

 

NASTAVIĆE SE…

Advertisements

Zbogom školo, nisam te ni vol’o (četvrti deo)

Iako ću posebno pisati o srpskoj imigraciji (i o ostalim imigrantima u Americi), redno bi bilo da se dotaknem makar na kratko i njih. Većina Srba, koji su do juče jeli mast i hleba i pešačili kilometer do prve četvorogodišnje škole su oduševljeni Amerikom i školskim sistemom. Deca sede u zgradi, daju im sendviče, pice, burgere, hotdogove za ručak, pričaju strani jezik bolje od roditelja (na šta su ovi posebno ponosni) i polako postaju robovi američkog društva i sistema (na šta su ovi naši još više ponosni kako mi se čini). Srbi generalno imaju robovski mentalitet, to je jasno još od doba Turaka, ali plitkoumnost i izostanak vizije kod većine me posebno plaši i rastužuje. Neki su veći Amerikanci od samog Džordža Vašingtona.

Da biste održali zdravu pamet, ovde se na koledž ne dolazi! Dodjite na master ili doktorske studije, a školovanjem u Srbiji uštedećete dosta novca i vremena i steći bolje znanje. O ovome ću pisati u narednom blogu.

Takođe, planiram da objasnim kako se dobija licenca za nastavnike, verovatno naše ljude to zanima. Amerikancima treba kvalitetno nastavno osoblje, ako neko planira da se seli i da počne ovde da radi, nastavite da čitate blog, u nekim od narednih biće detaljno objašnjeno.

Još jedna od stvari koje ću detaljno da objasnim je evaluacija diploma, ja sam prošla kroz Golgotu dok nisam sve uradila kako treba. Sam postupak deluje naivno i lagano, ali postoje veoma velike razlike između agencija koje rade evaluacije, pa ćete kod jedne da budete master, kod druge bečelor, kod treće NIŠTA, jer vam se neće priznati nijedan ispit ili će vam priznati kao da ste završili neki kurs. Pri tome su sve agencije akreditovane. Ovde je klasičan divlji zapad i ko šta uhvati, uhvatio je.

Takođe planiram da opišem kako se i na koji način ovde uči matematika, fizika i hemija (to je nešto što mi je najbliže), verujem da će nastavnicima iz Srbije to biti zanimljivo. Opisaću i kako deca uče jezik, naravno engleski. To je jedan od mogućih stvari koje možemo da primenimo u srpskom školstvu, možda nije loše nešto od ovog što oni rade usvojiti tamo. Koga zanima literature bilo koje vrste (ovde je mahom sve u PDF formatu), pišite, poslaću vam.

Da se vratimo na školu. Kako izgleda jedan dan učenika u osnovnoj i srednjoj školi. Što se predmeta tiče, svaki dan se slušaju skoro svi predmeti. Tako da deca u osnovnoj školi imaju matematiku, engleski, nauku (science), umetnost, a jednom do dva puta nedeljno imaju fizičko, muzičko i nešto tipa informatike (uglavnom se uče najosnovnije stvari, daleko od onog što mi učimo; kod nas barem deca imaju kompijutere kući, pa mogu nešto sama da nauče, ovde im roditelji ni to ne daju, sva deca imaju tablete i na njima se igraju po ceo dan, ali kompijuteri su strogo zabranjeni). U državnim školama imaju i španski koji uče od prvog razreda. Uče ga do koledža i apsolutno niko ne ume da ga priča. Čude se recimo kako ja dobro pričam engleski i prosto im je neverovatno da sam ga učila tek od petog razreda. Većinina dece imigranata ne priča maternji jezik, osim ako ne žive po komunama i uopšte se ne školuju (i toga ima). Najčešći slučajevi su meksički imigranti.

Na kraju osnovne škole se polažu standardizovani testovi, nešto kao naša mala matura, gde se određuje na kom nivou dete zna matematiku i engleski. Na osnovu toga može da konkuriše u bolje ili lošije škole. Na žalost, škola ih ne priprema za polaganje tih testova, tako da ste prepušteni sami sebi i tutorima. Isti slučaj je i sa upisom na koledž, postoje SAT i ACT test, koji je obavezan za upis na koledž. To je nešto kao naša velika matura. I opet plaćate tutore i idete u privatne škole, jer sami ne možete da spremite tako obimno gradivo niti znate “cake” i “trikove” kako da testove položite. Obični časovi se plaćaju minimum 25 dolara na sat. Priprema standardizovanih testova, 30 dolara. Standardizovani testovi za upis na Univerzitet (master studije) tipa GMAT ili GRE se kreću od 70 dolara na sat pa naviše.

U srednjoj školi je poseban haos, barem tako mi Evropljani to vidimo. Ne postoje srednje stručne škole, postoje nešto tipa naših gimnazija. Istorija je obavezna sve četiri godine. Jedan semestar se uči svetska istorija, druge američka istorija. Svaki prosečan Amerikanac u osnovnoj školi zna državno uređenje recimo Mauriciusa, ili zašto su se tukli Južna i Severna Koreja, što ih verovatno priprema da u svakoj čorbi budu mirođija i svetski policajac. Isto gradivo se iz istorije uči u svim razredima, samo se produbljuje svake godine, čime se ispira mozak deci. Nešto kao mantra. Svi imaju mišljenje o komunizmu, Putinu, Azijskim zemljama, zaštiti životne sredine, zdravoj ishrani, a ne znaju tablicu množenja ni da je Zemlja okrugla. Par njih nisam mogla da ubedim da je Jugoslavija bila bogata socialistička zemlja, sa jako obrazovanim stanovništvom i da smo putovali gde smo hteli. Pokazala sam im slike, što je bio popriličan šok za njih.

Ne potcenjujem društvene nauke, ali oni tome toliku pažnju pridaju na štetu prirodnih nauka, da deca izađu iz škole potpuno nepripremljena za život i tehnološko društvo u kome živimo. Prosečni srednjoškolac ne ume da izgugla najobičniju informaciju, ne zna osnovne zakone fizike (većina njih nikad nije čula za Kopernika, Njutna, Keplera…), a trovanja su toliko česta i posledica su nepoznavanja hemije. Njihov plan i program sadrži samo jednu godinu fizike, jednu godinu hemije i jednu godinu biologije. Veronauka je obavezna u privatnim školama sve četiri godine. Umetnost imaju dve godine. Fizičko sve četiri, što je razumljivo. Ni u jednoj od prirodnih nauka, naročito matematici, ne mogu da nam priđu. Ono što je po programu u srpskim školama u trećem razredu osnovne, ovde se uči u petom. Problem oko polaganja standardizobanih test ove koje sam malopre pomenula je da oni sadrže samo matematiku i engleski (SAT) dok na ACT ima i nešto malo pomešane fizike i hemije, ali to je na vrlo niskom nivou. Dakle, vi četiri godine učite istoriju i društvene nauke, a na prijemnom za fakultet (bilo koji, čak i umetnički) polažete matematiku, koju vas nisu naučili kako treba! Mnogo se u Srbiji pričalo o izbornim predmetima u američkim srednjim školama. To je istina, možete umesto matematike da izaberete kuvanje, ili umesto fizike polažete vozački ispit, ali da tako odaberete predmete da učite ono što će vam na koledžu trebati i čime ćete se baviti u životu, NEMA ŠANSE.

NASTAVIĆE SE…

Zbogom školo, nisam te ni vol’o (četvrti deo)

Iako ću posebno pisati o srpskoj imigraciji (i o ostalim imigrantima u Americi), redno bi bilo da se dotaknem makar na kratko i njih. Većina Srba, koji su do juče jeli mast i hleba i pešačili kilometer do prve četvorogodišnje škole su oduševljeni Amerikom i školskim sistemom. Deca sede u zgradi, daju im se sendviči, pice, burgeri hotdogovi za ručak, pričaju strani jezik bolje od roditelja (na šta su ovi posebno ponosni) i polako postaju robovi američkog društva i sistema (na šta su ovi naši još više ponosni kako mi se čini). Srbi generalno imaju robovski mentalitet, to je jasno još od doba Turaka, ali plitkoumnost i izostanak vizije kod većine me posebno plaši i rastužuje. Neki su veći Amerikanci od samog Džordža Vašingtona.

Da biste održali zdravu pamet, ovde se na koledž ne dolazi! Dodjite se na master ili doktorske studije, školovanjem u Srbiji uštedećete dosta novca i vremena i steći bolje znanje. O ovome ću pisati u narednom blogu.

Takodje, planiram da objasnim kako se dobija licenca za nastavnike, verovatno naše ljude to zanima. Amerikancima treba kvalitetno nastavno osoblje, ako neko planira da se seli i da počne ovde da radi, nastavite da čitate blog, u nekim od narednih biće detaljno objašnjeno.

Još jedna od stvari koje ću detaljno da objasnim je evaluacija diploma, ja sam prošla kroz Golgotu dok nisam sve uradila kako treba. Sam postupak deluje naivno i lagano ali postoje veoma velike razlike između agencija koje rade evaluacije, pa ćete kod jedne da budete master, kod druge bečelor, kod treće NIŠTA, jer vam se neće priznati nijedan ispit ili će vam priznati kao da ste završili neki kurs. Pri tome su sve agencije akreditovane. Ovde je klasičan divlji zapad i ko šta uhvati, uhvatio je.

Takođe planiram da opišem kako se i na koji način ovde uči matematika, fizika i hemija (to je nešto što mi je najbliže), verujem da će nastavnicima iz Srbije to biti zanimljivo. Opisaću i kako deca uče jezik, naravno engleski. To je jedan od mogućih stvari koje možemo da primenimo u srpskom školstvu, možda nije loše nešto od ovog što oni rade usvojiti tamo. Koga zanima literature bilo koje vrste (ovde je mahom sve u PDF formatu), pišite, poslaću vam.

Da se vratimo na školu. Kako izgleda jedan dan učenika u osnovnoj i srednjoj školi. Što se predmeta tiče, svaki dan se slušaju skoro svi predmeti. Tako da deca u osnovnoj školi imaju matematiku, engleski, nauku (science), umetnost, a jednom do dva puta nedeljno imaju fizičko i nešto tipa informatike (uglavnom se uče najosnovnije stvari, daleko od onog što mi učimo; kod nas barem deca imaju kompijutere kući, pa mogu nešto sama da nauče, ovde im roditelji ni to ne daju, sva deca imaju tablete i na njima se igraju po ceo dan, ali kompijuteri su strogo zabranjeni). U državnim školama imaju i španski koji uče od prvog razreda. Uče ga do koledža i apsolutno niko ne ume da ga priča. Čude se recimo kako ja dobro pričam engleski i prosto im je neverovatno da sam ga učila tek od petog razreda. Većinina dece imigranata ne priča maternji jezik, osim ako ne žive po komunama i uopšte se ne školuju (i toga ima). Najčešći slučajevi su meksički imigranti.

Na kraju osnovne škole se polažu standardizovani testovi, nešto kao naša mala matura, gde se određuje na kom nivou dete zna matematiku i engleski. Na osnovu toga može da konkuriše u bolje ili lošije škole. Na žalost, škola ih ne priprema za polaganje tih testova, tako da ste prepušteni sami sebi i tutorima. Isti slučaj je i sa upisom na koledž, postoje SAT i ACT test, koji je obavezan za upis na koledž. To je nešto kao naša velika matura. I opet plaćate tutore i idete u privatne škole, jer sami ne možete da spremite tako obimno gradivo niti znate “cake” i “trikove” kako da testove položite. Obični časovi se plaćaju minimum 25 dolara na sat. Priprema standardizovanih testova, 30 dolara. Standardizovani testovi za upis na Univerzitet (master studije) tipa GMAT ili GRE se kreću od 70 dolara na sat pa naviše.

U srednjoj školi je poseban haos, barem tako mi Evropljani to vidimo. Ne postoje srednje stručne škole, postoje nešto tipa naših gimnazija. Istorija je obavezna sve četiri godine. Jedan semestar se uči svetska istorija, druge američka istorija. Svaki prosečan Amerikanac u osnovnoj školi zna državno uređenje recimo Mauriciusa, ili zašto su se tukli Južna i Severna Koreja, što ih verovatno priprema da u svakoj čorbi budu mirođija i svetski policajac. Isto gradivo se iz istorije uči u svim razredima, samo se produbljuje svake godine, čime se ispira mozak deci. Nešto kao matra. Svi imaju mišljenje o komunizmu, Putinu, Azijskim zemljama, zaštiti životne sredine, zdravoj ishrani, a ne znaju tablicu množenja ni da je Zemlja okrugla. Par njih nisam mogla da ubedim da je Jugoslavija bila bogata socialistička zemlja, sa jako obrazovanim stanovništvom i da smo putovali gde smo hteli. Pokazala sam im slike, što je bio popriličan šok za njih.

Ne potcenjujem društvene nauke, ali oni tome toliku pažnju pridaju na štetu prirodnih nauka, da deca izađu iz škole potpuno nepripremljena za život i tehnološko društvo u kome živimo. Prosečni srednjoškolac ne ume da izgugla najobičniju informaciju, ne zna osnovne zakone fizike (većina njih nikad nije čula za Kopernika, Njutna, Keplera…) a trovanja su toliko česta i posledica nepoznavanja hemije. Njihov plan i program sadrži samo jednu godinu fizike, jednu godinu hemije i jednu godinu biologije. Veronauka je obavezna u privatnim školama sve četiri godine. Umetnost imaju dve godine. Fizičko sve četiri, što je razumljivo. Ni u jednoj od prirodnih nauka, naročito matematici, ne mogu da nam priđu. Ono što je po programu u srpskim školama u trećem razredu osnovne, ovde se uči u petom. Problem oko polaganja standardizobanih test ova koje sam malopre pomenula je da oni sadrže samo matematiku i engleski (SAT) dok na ACT ima i nešto malo pomešane fizike i hemije ali to je na vrlo niskom nivou. Dakle, vi četiri godine učite istoriju i društvene nauke a na prijemnom za fakultet (bilo koji, čak i umetnički) polažete matematiku. Koju vas nisu naučili kako treba! Mnogo se u Srbiji pričalo o izbornim predmetima u američkim srednjim školama. To je istina, možete umesto matematike izaberete kuvanje, ili umesto fizike polažete vozački ispit, ali da tako odaberete predmete da učite ono što će vam na koledžu trebati i čime ćete se baviti u životu, NEMA ŠANSE.

NASTAVIĆE SE…

Zbogom školo, nisam te ni vol’o (treći deo)

Mark Tven je rekao: “Lakše je prevariti čoveka nego ga ubediti da je bio prevaren”.

Srbi iz Amerike, uvek nek vam je ova rečenica na pameti kad čitate moje tekstove!

Pre nego da krenem sa opisom srednje škole, objasniću još nešto što je vezano za školstvo uopšte. Već sam pomenula dva tipa škola u Americi, državne i privatne. Postoje dve bitne i “suštinske” razlike između njih. U državnim školama se ujutru peva himna i zaklinje se zastavi, a u nekoliko škola sam videla poster – reklamu gde se učenici pozivaju da pristupe američkoj vojsci. U privatnim školama (koje su 99% verske), mole se Bogu i jednom nedeljno se posećuje crkva. “Znanje” dobijate isto. Za privatno treba da platite, jer kupujete “društvo” u kojem se nalazite i “ime”, tj “brend” škole. Državno je besplatno, uglavnom za sirotinju, imigrante i ono što je najstrašnije Afro Amerikance i ostale “ne-belce”. Amerika je jako rasističko društvo, o ovome ću pisati u jednom od narednih tekstova i savetujem da ne verujete NIČEMU što pročitate u novinama ili u bilo kojem od medija.

Većina standardizovanih testova koji se polažu na kraju svake školske godina a nekada i par puta godišnje, su na zaokruživanje.  Postoji “sistem” tj “caka” kako se ovi testovi rešavaju i verujte da uopšte ne morate da znate kako da rešite zadatak da bi zaokružili tačno rešenje. Naravno da vas u školi tome ne uče, već kada krenete da se spremate za njih morate da idete na časove u privatnu školu ili da angažujete tutora. Na samom testu vam kažu da pogrešan odgovor ne donosi negativne poene i da slobodno pogađate. Ne znam za vas, ali ja nikako ne bih volela da me leči lekar koji je polagao ispite na zaokruživanje, niti bi volela da mi porez radi knjigovođa koji je od 10 pitanja, dva jednostavno na Eci Peci Pec pogodio. Kako se vara na ovim ispitima je posebna tema. Postoje agencije za “tutoring” koje vam u stvari prodaju test i kobajagi vas “spreme” za nedelju dana da dobijete maksimalan skor. Ovo u suštini nije loša ideja ako imate više hiljada dolara za bacanje. O ovim testovima ću inače naknadno pisati opširnije sa konkretnim savetima kako da se polože (bez varanja, plaćanja i pogadjanja odgovora) ako nekog bude zanimalo.

Koliko je evropsko školstvo iznad američkog govori i činjenica da sa američkom srednjom školom teško da možete upisati fakultet u Evropi. U Čikagu postoje posebne srednje škole u kojima se radi po internacionalnim programima, a tu uglavnom idu deca koja se spremaju da posle srednje škole odu na studije van Amerike. Pre nego što sam došla ovde, čitala sam tekst u novinama o devojci iz Srbije koja je koledž završila u Americi, vratila se kući i žali se kako joj se fakultet ne priznaje. Posle ovoga što sam ovde videla, ni ja joj ne bi priznala. Zašto je to tako, objasniću kada krenem da pišem o visokom obrazovanju.

Amerikanci i sami priznaju da im je školstvo loše. Roditelji su uglavnom očajni, ali nemaju baš neku opciju. Ni deci se ne sviđa sistem u kome uče, ali se oni još manje pitaju.

Kako se upisuju srednje škole i koledži u Americi?

Postoji nešto veoma popularno među našom omladinom koja želi “preko bare”, a to su sportske stipendije. I meni je to zvučalo onako primaljivo dok nisam se malo raspitala kako to sve funkcioniše. Svaka srednja škola i koledž prima određeni broj studenata na te stepindije. Uopšte ne morate ništa da znate, niti da učite tokom godine, ako ste dobar sportista, dobićete prelazne ocene i diploma. Kvaka “21” je u tome što tu diploma možete da okačite o klin jer je potpuno beskorisna. Univerziteti znaju kako ste do nje došli i teško da možete da upišete master studije, a ni poslodavci se neće baš o vas otimati. Od jedne moje studentkinje sam čula da su košarkaši na De Paul i Layola univerzitetu potpuno nepismeni, i da je njena profesorka engleskog iz srednje škola išla da im bude tutor da ih barem nauči da speluju.

Primetila sam da dosta stranaca dolazi na njihove komjuniti koledže. To su državni koledži, bez nekog rejtinga. U suštini znanje koje ćete dobiti tamo je identično kao i znanje na bilo kom koledžu, možda i bolje, jer su mnogi profesori tamo stranci. Problem je prilikom prelaska na  master studije, jer ti koledži nisu ovde mnogo cenjeni. Mnogi Amerikanci idu tamo da završe par kurseva (umesto da ih slušaju na svom matičnom fakultetu), jer je poprilično jeftino, pa mogu da uštede novac.

Postoji jedan deo Amerikanaca koji decu upisuju u škole i fakultete na osnovu jednog nama potpuno besmislenog običaja a to je “Legacy”. To vam dođe ovako: deda i baba su vam išli u tu školu, tata i mama su vam išli u tu školu, ujak i ujna su vam išli u tu školu, i po sili zakona i vi idete u tu školu (napomena: Kad završite fakultet ili školu, uredno vam se šalju pisma u kome moljakaju za novac i donacije pa se vi na vreme spremajte da mesto na fakultetu vašem detetu kupite)! Dok kod nas svako ko se upiše na fakultet gde mu je recimo komšija, kum, rođak u trećem kolenu ili još gore otac ili majka, tamo profesor krene lavina ogovaranja i priča da se taj upisao i završava fakultet “na vezu”. Ovde je “veza” pravno regulisana, a jedna devojka je čak TUŽILA koledž jer je nisu primili, a tri generacije pre nje su taj isti koledž pohađale.

 

Nastaviće se…

Zbogom školo, nisam te ni vol’o (drugi deo)

Postoji jedna tamna strana američkog društva, a to je “legalno drogiranje” dece lekovima za ADHD (poremećaj pažnje i hiperaktivnost). Ako vam je dete hiperaktivno (što obično i jeste jer je dete), a vi ne možete da ga obuzdate ili vam jednostavno nedostaje vaš mir, odvedete dete kod lekara, on prepiše lekiće, strpa pare u džep koje mu da farmaceutska industrija, dete je zombirano i svi srećni. Osim malog zombija kojem je život potpuno uništen. Tako nešto slično rade i nastavnici po školama. Čvrge i odlasci po ćoškovima su zabranjeni i ako u razredu postoje nemirna deca, vi predložite roditeljima te dece da ih odvedu kod lekara. Iste lekove daju i deci koja “imaju poremećaj u učenju”. Ovo stoji pod znacima navoda jer jednostavno svaki loš nastavnik može da kaže da su deca niže inteligencije i da ne razumeju šta on priča, a da niko nikad ne prispita da li je taj nastavnik dobar i da li dobro prenosi znanje. Imala sam par slučajeva gde sam primetila “drogiranu”, a potpuno zdravu, pravu i bistru decu. Imala sam čas sa dečakom čija je majka tvrdila da ima disleksiju. Imao je F iz matematike (što bi bilo kao naša jedinica). Posle samo par časova, dobio je A na testu (što bi bila naša petica). Otvoreno sam rekla ženi da je dečko zdrav i pametan i da nisam primetila kod njega nikakav poremećaj. Počela je da plače i objasnila mi da su ga kao malog odveli kod lekara na preporuku učitelja u osnovnoj školi. Pre nekoliko dana sam preklinjala jednu ženu da ne krene da daje kćerki lekove. Inače, dosta studenata na fakultetu zloupotrebljava te lekove pred finalne testove i ispite (što bi mi rekli ispitni rok). Kupuju ih od ljudi kojima su lekovi prepisani. Fakultete završe, a lekove nastave da uzimaju jer su stvorili zavisnost.

Naredni šok koji sam doživela je kada sam počela da radim kao math tutor (privatni profesor matematike). Tutoring je ovde potpuno normalna stvar, ako nešto na času ne razumete, nastavnik će vam reći na nađete tutora. Ako imate para, sve je rešeno, ako nemate, nikad nećete dobiti visoke ocene. Veliki broj škola i koledža zapošljava tutore da pomognu studentima. Niko se ne seti da promeni nastavnike i preispita njihov rad. Ovde je potpuno normalno da tutor piše nastavniku, obavesti ga da je krenuo da radi sa detetom i da pita šta je to na šta treba obratiti pažnju u učenju. Da li treba da kažem da imam pune ruke posla? Tutori se angažuju za sve i svašta, pre nekoliko meseci sam videla oglas za tutora španskog i kineskog za bebu od devet meseci. Postoje čak i škole za pripremu IQ testova.

Nastavni planovi i program i udžbenici se godinama ne menjaju. Škola uglavnom daje knjige djacima na korišćenje i oni je posle vrate školi kad završe razred. Ne retko knjige uopše ne koriste nego im nastavnik odštampa radne listove i iz toga uče.

Još jedna porazna činjenica je da nastavnici vrlo često koriste potpuno identične testove svake godine. Dešava mi se da kada počnem da radim sa detetom i pitam da mi da testove da vidim gde najčešće greši da na tome radimo, dobijem odgovor da se testovi NIKAD I NIKAKO ne mogu pogledati kad se završi čas. Nastavnik samo pročita poene kad pregleda testove.

Deca u školu ne nose sveske, nego registratore, i u njega stavljaju radne listove i domaće zadatke. Da li treba da kažem da to u 99% slučajeva liči na kupus salatu u kojoj ni samo dete ne može da se snađe? Inače, ovde se u školama ne uče pisana slova, tako da ogromna većina dece ne ume ni da se potpiše kako treba. Rukopis im je sve samo ne čitak.

 

Nastaviće se…

Zbogom školo, nisam te ni vol’o (prvi deo)

U Čikago sam se preselila pre nekih godinu i po dana. U Srbiji sam više od 15 godina radila kao privatni profesor matematike, nacrtne geometrije, fizike i mehanike. Radila sam sa decom i studentima. I sada u Čikagu radim isti posao. Volela bi da moji bivši đaci ovo čitaju jer imam puno toga da im kažem. Nadam se da me nisu zaboravili. Bila sam jako gruba sa većinom od njih i to iz samo jednog prostog razloga: Želela sam da nauče i da budu najbolji. Verujte da sam najgrublja i najsurovija kada radim sa sopstvenim detetom. Sa Amerikancima sam potpuno opuštena i nasmejana. Nije mi stalo niti mi može biti stalo do njih kao do naše dece. Ne kažem da se ne trudim, ali emocije ostavljam po strani.

Ovo sada pišem da bih objasnila kako funkcioniše američko školstvo, i koje su razlike između evropskih i ovdašnjih škola, kao i da bi razbila neke mitove o Americi u koje sam i sama verovala dok nisam došla ovde.

Generalni zaključak koji imam o amerikom školstvu je da da je među najgorem na svetu. Nacionalna strategija o obrazovanju ne postoji. Obrazovanje je biznis oko koga se vrte nenormalne količine novca i državi nije u interesu da lanac neznanja i lopovluka prekine i da se narod obrazuje. Škole ne služe da se deca ičemu nauče nego da se stvori bezbedna sredina, a najveća reklama za školu ovde je što im se niko od dece u školi nije potukao niti je ušao sa oružjem. Nekoliko direktora škole je bilo šokirano kad sam pitala za nastavni plan i program i koliki je procenat dece iz njihove škole upisao koledže ili dobre srednje škole.

Postoje državne i privatne škole (od osnovne do fakulteta). Državne škole su jeftino gubljenje vremena, dok su privatne škole veoma skupo gubljenje vremena. Jedino što u Americi vredi, to su Master studije (donekle, a i zavisi koje) i Doktorkse studije (skidam kapu!). Na Doktorskim studijama na većini univerziteta nema Amerikanaca, ni kao studenata ni kao profesora. Suviše su neobrazovani da bi mogli da budu primljeni. Tačnije tokom osnovnog školovanja ne nauče dovoljno da bi mogli da nastave studiranje. Ono što me je jako obradovalo je da sa prostora bivše Jugoslavije ima dosta nastavnika i profesora u školama i fakultetima kao i da važe za veoma dobre, a studenti ih dosta cene. U suštini Epropljani dominiraju svojim znanjem ovde.

Osnovna škola ovde traje devet godina, a u školu se kreće sa pet godina. Moja kćerka je išla godinu dana u državnu školu. I neće nikad više. Nikad. NIKAD. Prvi moj šok je bio kada sam videla da deca ovde u školama sede na podu. Imaju stolice i stolove, ali potpuno je normalno da tamo gde su pre pet minuta gazili prljavim cipelama, sednu i igraju se ili rade nešto što je učiteljica zadala. Isto tako, potpuno je normalno da u hodniku škole sednu da bi se obuli ili jer su jednostavno umorni. Amerikanci su jako prljav narod, o tome ću pisati u nekoj drugoj temi. Drugi šok koji sam doživela je bila potpuna nekompetentnost učiteljice. Jednog dana sam je prišla i rekla da smo mi imigranti, da u kući pričamo srpski jezik i da mi treba knjiga po kojoj rade i plan i program da bi mogla nekako da pratim šta se dešava i da eventualno potražim pomoć nekog ko priča bolje engleski od mene. Rekla je da ona za to nema vremena i da će mi dostaviti spisak knjiga za nekoliko dana. Čekala sam i više od toga, a kada sam reagovala, dobila sam e-mail od nje sa linkom ABC mous (za one koji ne znaju, to je sajt sa pesmicama, uspavankama i igricama za decu od tri do pet godina). Malo je reći da sam poludela. Zvala sam direktorku, školski odbor u Čikagu, školski odbor države Ilinois i sve koje sam mogla da zovem da se žalim. Bilo mi je neverovatno da neko ko 26 godina radi u školi ne zna koje knjige koristi dok predaje. Imala sam utisak da me smatraju vanzemaljcem. Ko to još pita? Kog još briga šta će dete naučiti u školi? Spisak knjiga nikada nisam dobila. Većinu informacija šta dete treba da nauči u školi u prvim razredima sam dobila od mojih studenata. Učiteljica naravno nikad nije bila kažnjena za propust sa linkom sa dečijim pesmicama.

Ovde su inače Unije PREJAKE. Ako ste nastavnik i uđete u Uniju (naš sindikat), možete da radite šta vam je volja! Jedini način da izgubite posao je da uradite neko kriminalno delo na poslu (da ubijete, udarite, seksualno uznemiravate nekog ili dođete pod dejstvom alkohola i narkotika). Nastavnici nikom ne polažu račune (naročito oni iz državnih škola, bolja je situacija u privatnim), i možete da ni ne znate šta predajete, radno mesto vam je zagarantovano. U jednoj od boljih srednjih škola u Čikagu matematiku predaje nastavnik kome je ‘major’ bila istorija a ‘minor’ matematika. To vam je kao prvi strani jezik vam je bio engleski, drugi francuski, a vi ste profesor francuskog. S tim da oni sa tim ‘minor’ ne nauče apsolutno ništa (objasniću i ovo u toku teksta). Taj isti nastavnik je pokušao da sam reši test koji je planirao da da deci, i imao 75 od 100 poena. Nije se čak ni postideo kad je to rekao pred celim razredom.

Nastavnici primaju platu u zavisnosti od stručne spreme i godina staža. Najniža plata je oko 45 000 dolara godišnje (sa bachelor, što bi bila naša visoka škola) do 70 000 dolara sa fakultetom i sa par godina radnog staža, što je morate priznati sasvim solidno. Ako radite petnestak godina radnog staža ili ako imate doktorsku disertaciju, i predajete koledž pedmete u srednjoj školi (objasniću i ovo šta znači), plata ide do 110 000 dolara godišnje. Radi se do 4, imaju duže raspuste i mnoooogo više praznika kada se ne ide u školu. Sve je naravno to njima plaćeno. Po nekom novom zakonu imaju olakšice pri kupovini kuća, i razne druge beneficije (zdravstveno osiguranje za celu porodicu recimo). NIKOG OD NJIH NIJE BRIGA DA LI SU DECA NAUČILA NEŠTO.

Nastaviće se….

Prvi septembar

Danas je nedelja, drugi septembar. Da sam u Srbiji, da sam dete, sutra bih krenula u školu. Uzela bih ranac, mama bi spakovala užinu ili ostavila novac da kupim sendvič, i peške bi lagano, sa drugarima krenula put škole.

Stvarnost je za mene potpuno drugačija. Odrasla sam, radim, imam dete koje neće ići samo u školu jer je opasno decu pustiti bez nadzora na ulicu, koje neće jesti užinu koju ja spremim jer je zabranjeno donositi hranu od kuće zbog ostale dece koja su na sve i svašta alergična, a prijatelji ovde ne postoje. Sutra se u školu ionako ne ide, neki je praznik, možda sam i čula koji, ne želim da pamtim, ne zanima me.

Živim u Čikagu, u Americi. Tri puta pokušavam da napišem sledeću rečenicu. Prva je glasila: ‘Jako sam srećna što sam ovde’. Obrisala sam je. Druga je glasila: ‘Srećna sam što sam ovde’. Obrisala sam je. Treća, istinita glasi: Zadovoljna sam što imam para, kola, krov nad glavom i posao. A prva rečenica bi bila istinita da sam u Srbiji i da mi je ono neko davno srećno vreme koje vam pominju mame i tate i bake i deke.

Ne možemo da promenimo prošlost ni budućnost, ali možemo sadašnjost jer ona pripada samo i isključivo nama.

Kao majka, zavidim svakom djaku u Srbiji danas. Vi ćete sutra u srpsku školu, gde će vam predavanja držati srpski profesori, po srpskom programu. Besplatno. Daće vam 110% sebe. I škola i profesori i plan i program. A vi to nećete znati da cenite. Jer ne znate da se svaka škola u Americi plaća. Beskorisna, sa lošim predavačima i još gorim knjigama i programom. Plaća se i to debelo. Jer ovde škole ne služe da nešto naučite, nego da vas zaglupe, pretvore u poslušnog građanina koji ne razmišlja svojom glavom. Ovde je razmišljanje svojom glavom luksuz. Znam to jer sam se i u Srbiji bavila obrazovanjem a i bavim se sada ovde u Čikagu.

Vi ćete spavati na časovima, bežati sa njih i pričati naokolo kako je znanje koje dobijate od profesora beskorisno i zastarelo. Dolazićete u Ameriku da perete sudove, budete spasici na bazenu ili bebisiterke. I slušaćete savete perača sudova, spasionca na bazenu i bebisiterki kako je Amerika obećana zemlja u kojoj se odlično živi i bez fakulteta i znanja i kako i prosjak može da se obogati. Ne znam nikog ko se bez škole ovde obogatio i to bogatstvo zadržao. Ako vam je cilj da budete američke sluge, onda ignorišite ovo što pišem i nastavite da spavate ili da gledate u mobilni telefon.

Mislite sada: ‘Gruba je i bezobrazna, šta ona zna?!? Šta li umišlja?!?’ Ja, prijatelji moji, nisam prala sudove, ni čuvala tuđu decu. Znanje koje imam sam unovčila u Americi. I to ne znanje koje sam stekla ovde, već to ‘beskorisno, zastarelo’ znanje iz Srbije koje su mi preneli srpski nastavnici i profesori. I toga se ponosim. Kad me neko pita odakle sam i gde sam sve to naučila, mogu da podignute glave kažem: ‘Iz Srbije sam, i tamo sam se školovala!’ Američkoj deci često pričam o našim školama i učiteljima, o njihovoj stručnosti i požrtvovanju. Amerika tu kaska za nama barem jedan vek!

Ako se do sada niste uspavali, želim da vam poručim: Učite, i vidimo se u Americi. Da sednemo negde na kafu, mi inženjeri, lekari i profesori i da nas Ameri služe! Nikako ne želim da bude obrnuto.